Beograd, balkanski Berlin (Le Figaro)

Priča o srcu kulturne euforije zbog koje se prestonica Srbije budi

Između pometnje i jubileja, prestonica Srbije doživljava jednu jedinstvenu kulturnu euforiju. Na raskrsnici Balkana, beogradski Oktobarski salon predstavlja jedan zlatan rudnik kreacije savremenog doba. Plodonosne, lukave, smele...umetničke duše Salona ne prestaju da nas iznenađuju.

Foto: Roberto Frankenberg

Dobrodošlica

Energija usred haosa, to je Beograd u sadašnjosti. Moglo se govoriti o “Berlinu Balkana”, zato što je “beogradska scena veoma aktivna i zaslužuje da bude viđena“, potvrđuje Vladimir Veličković (1). “Beogradski umetnici su uvek postojali i oduvek su imali odnose sa Zapadom, čak i za vreme Hladnog rata“, objašnjavaju Daniel i Slavica Trajković, kolekcionari. U 2013. godini, u pozadini od balkanskog roka do turbo folka, Beograd, prestonica Srbije predstavlja centar okupljanja balkanskih umetnika, ne podsećajući ni na šta drugo osim na samo okupljanje umetnika. „Beograd je jedna svetkovina...tragična i ponekad komična.”, briljantno je rekao Žan-Kristof Buison u svojoj knjizi „Istorija Beograda“ (2). Umetnici poput Biljane Đurović proslavili su se kroz dela surovog ekspresionizma. Oni iz prethodne generacije, inspirisani opasnom odvažnošću zvezde performansa - Marine Abramović, nastavili su započeto delo, kao Milica Tomić.

Beograd inspiriše svoje umetnike. Više od trideset puta ruinirana (poslednji put 1999. godine tokom 78 dana bombardovanja od strane NATO), prestonica privlači svojim rustičnim izgledom iz doba Lepe epohe (la Belle Époque), svojim fasadama punih grafita, svojim postkomunističkim ostacima kao što je zgrada Bigz gde se u jednom ambijentu okupljaju likovni umetnici i muzičari u stilu Enki Bilal, svojim renoviranim hotelima kao što je Square Nine, svojim splavovima gde se pleše uz tonove muzike iz Kusturičinih filmova i svojim kafićima iz Strahinića Bana gde se šepure lepe devojke...Lep, Beograd?

Još gore od toga! Korbizje je govorio o “najružnijem gradu na najlepšem mestu.“

(1) Izložba u Centru savremene umetnosti – Andre-Marlo d Kolmar, do 20. oktobra

(2) Istorija Beograda, Žan-Kristof Buison, izdavač: Perin, u saradnji sa: Tempus

Zlikovci istorije

Foto: Roberto Frankenberg

Smešten na ušću Save u Dunav, beli grad, koji se nadvija nad regijom, bio je predmet svakakvih žudnji. On zbog njih u sebi zadržava ukus nekih prošlih vremena, tursku tvrđavu na Kalemegdanu, rimske ruševine, mešavinu različitih uticaja i duh slobode koga ništa ne može da ugasi na silu. „Mi smo Južni Sloveni“, objašnjava umetnik Vuk Vidor. Dovoljno je reći da ništa ne može da prevaziđe to ushićenje za postojanjem. “Smatramo se zlikovcima istorije, kao da smo svi mi bili pod direktnom Miloševićevom komandom za vreme rata!”, precizira Mihael Milutinović, odbegli umetnik koji sada živi u Parizu. Skoro petnaest godina je prošlo i svako želi da gleda u budućnost. Nije ružičasta, zar ne? Razlog više da se ne odustane. I da se slavi.

Sutra je novi dan. Računa se samo od jutra do sutra. U Beogradu se zabavlja. Bude se kreativan. “I kako se nema mnogo novca, piskara se ne tako loša poezija”, objašnjava reditelj Miško Nećak. Dva nacionalna muzeja su zatvorena, među koje spada i Muzej savremene umetnosti. Mesto privatnih inicijativa. Ljudmila Stratimirović od 1999. godine otvara Kulturni centar Grand za alternativnu scenu u Savamaloj. Maja i Ivan Lalić, par mladih Robin Hudova kulture, osmislili su platformu umetnosti, Mikser Festival.

Tema izdanja iz 2013. : “Tranzit, kao saobraćaj kamiona koji se kreću Savamalom; tranzit, kao dva tranzita između kojih se nalazi Srbija; tranzit, kao tranzicija na način da se gleda na jedan kvart”, objašnjava Maja. Oni dolaze da tamo otvore Mikser Hous, koncept-radnju gde se nailazi na urban dizajn, majce Futuro Slavimira Stojanovića sa sloganom „nema budućnosti“, i svakako jedan prostor za „ujedinjavanje umetnika iz regiona“.

“Govorimo istim jezikom! ”

To je paradoks. “Rođeni smo u istoj zemlji, u Jugoslaviji, koja više ne postoji. Naše lične karte su promenjene i ne možemo da nacrtamo kartu naših zemalja. Lepi nam se etiketa – Srbin, Hrvat – ali mi govorimo istim jezikom!” precizira Mrđan Bajić, gostujući umetnik na Venecijanskom Bijenalu 2007.godine. Tako je Mihael Milutinović došao na ideju da napravi jedno delo sastavljeno od zastava diplomatskih automobila zemalja koje više ne postoje...Srpski umetnici putuju. Sreću se negde drugde, vraćaju se u Beograd uprkos krizi i tržištu gde je umetnost u povoju, kao i galerijama kao što su Haos, Zvono gde je Remont uradio dobar posao.“Volim tamo da živim iako je nepodnošljivo.“, priznaje Biljana Đurđević. Ako postoji volja da se realizuje jedna ideja, treba se vraćati Oktobarskom Salonu (3), koji predstvalja pregled nove scene Balkana.

(3) Oktobarski Salon, bivši Kluz, ul Masarikova 4, do 17. novembra

Portreti umetnika

Foto: Roberto Frankenberg

Biljana Đurđević, večni boem

Profil. Rođena 1973. godine u Beogradu, Biljana Đurđević, virtuozna slikarka i snimateljka oštrog oka, puno je putovala. „Boemkinja“, kako ona definiše samu sebe, boravila je u Čehoslovačkoj, Iraku, Sjedinjenim Američkim Državama, Skandinavskim zemljama, osim ovih i u još nekim zemljama. Beograd je njena luka kojoj je privržena. Tamo je preživela rat. Tamo je pohađala kurs na Institutu za lepe umetnosti.Više nego bilo gde drugde, vraćala se ovom gradu. „Moja inspiracija je leži u Srbiji“, time što se utrljava so na ranu, ali „nikada toliko da se dignu ruke od života“, kaže ona.

Delo. Uznemirujući pejzaži naizgled mirni kao „Dark in the Forest“, u kojima ako se pažljivije zagleda, zmija puzi među beladonama; likovi kao otac Neol u mrtvačnici, samoubistva, Ofelije. Morbidno? Ona nudi katarzu putem elektrošokova mrtvo-živima koje ona pretenduje da oživi svojom umetnošću.

Mihael Milutinović, arsenal simbola

Profil. Rođen u Beogradu 1967. godine, ovaj multitalentovan  primenjeni umetnik, slikar, dizajner i skupltor – on je takođe nezavisan konzervator, obavezao se da promoviše mlade srpske umetnike – stigao u Pariz 1995. godine da bi se bavio Lepim umetnostima. Nosilac je nagrade Fondacije Renoar 1997. godine, “boravio je u Francuskoj i Srbiji”, kako on danas kaže, živi između Beograda, gde ima svoj atelje, i Brisela. Prezentovan  kroz kolekcije u Francuskoj i u Švajcarskoj kroz kolekciju Esterhazi, izlagao je u Marakešu, gde treba da izvaja jednu skuplturu na zahtev grada.

Delo. Privučen “emotivnom vrednošću objekata”, postavio je na scenu simbole, relikvije i druge talismane iz istorije i rata. Njegovi petrolej – plavi tankovi u srcu nadrelnih platna viđeni su u jednoj irealnosti koja je nestabilno zabrinjavajuća, sa previše kolorita da bi se postigla iskrenost; njene diplomatske zastave zemalja koje više ne postoje pojačavaju jednu nostalgiju za koju se smatra da je se treba čuvati. On sprema jedan projekat o ratu 1914-1918. koji počinje u Srajevu sa atentatom jednog srpskog učenika - nacionaliste na nadvojvodu Franca Ferdinanda, naslednika trona Austrougarske.

Milica Tomić, ljudska bomba

Profil. Rođena u Beogradu, ova umetnica raskošne lepote izlaže svoje radove u Centralnoj Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Po vokaciji arhitekta, bavila se slikanjem pre nego što je ugrozila tu poziciju time da postane fotograf ili snimatelj. Njen rad je politički, njene intervencije prikazuju nasilje, načinjeno nad ljudima, ženama, nevinima. Ona voli da stvara sa drugim umetnicima kroz generisanje nastajanja i prenošenja.

Delo. Njeni autoportreti na temu obeščašćene žene svedoče o haosu kroz koji je ona prošla. Njena lutanja gradovima koji nisu bili u ratu kao što je Kopenhagen ili Dortmund tokom 2010. godine, i takođe Beogradom, sa kalašnjikovom u jednoj i cegerom u drugoj ruci, pri čemu je policija nikada ne hapsi, sadrže u sebi nešto fascinantno i užasavajuće...I ona nastvalja svojim putem. Kao da je rat nije napuštao. Kao da je rat drugima bio nevidljiv. Kao da je rat bio sam sebi svojstven.

Zorana Đaković, direktorka Oktobarskog Salona

Osnovan pre 54 godine u Beogradu radi promovisanja savremene umetničke scene u regionu, Oktobarski Salon okreće se pre svega zemljama koje okružuju Srbiju, zato što su one deo naše baštine. Međutim, od 2004. godine, želimo da se širimo na međunarodnom nivou, uz prisustvo stranih restauratora, kao što je to bio slučaj sa Kristinom Masel, restauratorom u Centru Pompidu, kao i da se promovišu umetnici čiji rad odjekuje beogradskom scenom. Ove godine, Red Min(e), jedna grupa feministkinja sačinjena od četiri konzervatora, predstvalja “No One Belongs Here More Than You” („Niko ne pripada ovde više od tebe“) sa idejom da se savremena umetnost Balkana podigne na viši nivo preko teorije i praktičnih feminističkih priča čime se feminizam može prikazati Ljubljani, Sarajevu, Beogradu, Minhenu.

Piše: Patricia Boyer de Latour

Originalan tekst na francuskom:
http://madame.lefigaro.fr/art-de-vivre/belgrade-berlin-balkans-121013-604180

Prevela sa francuskog: Tanja Tomić (tanjatomic2002@yahoo.com)